Inspirativne poučne priče

DA LI POSTOJI ZLO?

Jednog dana profesor na fakultetu je odlučio
da sa studentima započne raspravu.
Pitao je: “Da li je Bog stvorio sve što postoji?”
Studenti su u glas rekli da jeste.
“Baš sve?”, pitao je profesor.
“Da, sve.”, bio je odgovor studenata.
“U tom slučaju, stvorio je i zlo, zar ne?
Jer, zlo postoji.”, rekao je profesor.
Studenti su zaćutali, nisu imali odgovor na to pitanje.
Profesor je bio oduševljen jer je pokazao
da je vera samo mit.
Odjednom, jedan student je podigao ruku i pitao:
“Mogu li ja nešto Vas da pitam, profesore?”
“Naravno”, odgovorio je profesor.

“Da li postoji hladnoća?”
“Naravno, kolega. Zar nikad niste osetili hladnoću?”
“Zapravo, profesore, hladnoća ne postoji! Prema onome što smo učili iz
fizike, hladnoća je odsustvo toplote. Može se samo posmatrati da li
objekat ima i da li predaje energiju i svoju toplotu na druge objekte.
Bez toplote, predmeti su inertni, ne reaguju. Znači hladnoća ne postoji.
Mi smo stvorili termin HLADNO da bismo objasnili odsustvo toplote.”
“A tama?”, nastavio je student.
“Ona isto postoji.”, rekao je profesor.
“Opet grešite, gospodine. Tama je potpuno odsustvo svetlosti.
Možemo proučavati svetlost i osvjetljenje, ali ne i tamu. Nikolsova
prizma pokazuje mnoštvo različitih boja na koje se svetlost razlaže u
zavisnosti od talasne dužine.TAMA je termin koji smo mi stvorili da
objasnimo potpuno odsustvo svetlosti.”
I konačno, student je pitao:”A zlo, profesore, da li postoji zlo?”
Profesor je ćutao.
Student je nastavio:”Bog nije stvorio zlo!
Zlo je odsustvo Boga u čovekovom srcu,
ono je odsustvo ljubavi, čovečnosti i vere.
Ljubav i vera su kao toplota i svetlost. Oni postoje.
Njihovo odsustvo dovodi do zla.”
Sada je profesor zaćutao.
Student se zvao Albert Ajnštajn.

ČETIRI SVEĆE

Četiri sveće su gorele polako. Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva sveća reče: „Ja sam MIR – ljudi me ne uspevaju sačuvati, nema potrebe da gorim, mislim da ću se ugasiti.“ I odmah se ugasila.

Druga sveća rekla je: „Ja sam VERA – nažalost, mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam, nema smisla da gorim i dalje.“ Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treća sveća je žalosno progovorila: „Ja sam LJUBAV – nemam više snage, ljudi često zaboravljaju na mene.“ I istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je ušlo dete. „Šta je ovo?„, upitalo je dete. „Trebalo je da gorite do kraja.“ I rekavši to, počelo je plakati.

Tada se oglasila četvrta sveća: „Ne boj se, dok god ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale sveće. Ja sam NADA.“

BLIZANCI

Blizanci u maternici razgovaraju:
– Veruješ li u život posle rođenja?
– Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda smo ovde baš zato da se pripremimo na život posle rođenja.
– To je glupost. Nema života posle rođenja. Kako bi taj život uopšte izgledao?
– Ne znam tačno, ali uveren sam da će biti više svetla i da ćemo moći hodati i jesti svojim ustima.
– To je potpuna glupost. Znaš da je nemoguće trčati, i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti posle rođenja nema života.
– Pupčana vrpca je prekratka. Uveren sam da postoji nešto posle rođenja. Nešto sasvim drugačije nego ovo što živimo sada.
– Ali niko se nije vratio od tamo. Život se posle rođenja završava. Osim toga život nije ništa drugo nego postojanje u uskoj i mračnoj okolini.
– Pa ne znam baš tačno kako izgleda život posle rođenja, ali ćemo u svakom slučaju sresti našu mamu. Ona će zatim brinuti za nas.
– Mama?!? Ti veruješ u mamu, pa gde bi po tvome ta mama bila?
– Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujući njoj smo živi, bez nje ne bismo uopšte postojali.
– Ne verujem! Mamu nisam nikada video, zato je jasno da ne postoji.
– Da , moguće, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, možemo je čuti kako peva i miluje naš svet. Znaš, uveren sam da život posle rođenja zapravo tek započinje …

I bi svetlo…

FRIZER I BOG

Čovek je ušao u frizerski salon da se ošiša i skrati bradu kao i obično.Započeo je neobaveznu priču sa frizerom. Pričali su o raznoraznim stvarima i temama.

Iznenada su se dotakli teme o Bogu.Frizer reče: “Znaš šta, ja ne verujem u Boga.”“Zašto?” – upita ga čovek.“Vrlo prosto, izađi na ulicu i shvatićeš da Bog ne postoji.Objasni mi ovo: da Bog postoji,  da li bi bilo toliko bolesnih ljudi na planeti?Da li bi bilo napuštene dece? Da li bi bilo ratova?Da Bog postoji, ne bi sigurno bilo patnje i bola.Da ima Boga, sigurno ne bi dopustio ove stvari da se dešavaju. Nema Boga.”

Čovek je zaćutao. Zvučalo je kao da frizer ima pravo. On sam nije imao kontra-argument.Par minuta je prošlo; frizer je završio svoj posao.

Čovek je platio, zahvalio se i izašao iz frizerskog salona.Ubrzo nakon što je izašao ugledao je čoveka sa dugom kosom i zapuštenom bradom.Izgledao je sav neuredan i nepočešljan. Čovek je na trenutak zastao gledajući ga.

Odjednom se okrenuo i vratio u frizerski salon i rekao frizeru:

“Znaš šta? Frizeri ne postoje!““Kako ne postoje?” – upitao je frizer.“Pa fino ne postoje, jer da postoje ne bi bilo neurednih i zapuštenih ljudi kao što je onaj na ulici kojeg sam sad video.“

“Prijatelju moj, frizeri postoje, samo što ljudi ne dolaze k njima.”, uzvrati frizer.“Tačno!”, potvrdio je čovek i dodao: “Isto tako i Bog postoji samo što ljudi ne dolaze k njemu!

AKO…-Radjard Kipling

„Ako možeš da sačuvaš prisebnu glavu

kada svi oko Tebe gube svoju i okrivljuju te za to;

Ako možeš da veruješ sebi kada svi u Tebe sumnjaju

i sam pridodaješ njihovim sumnjama;

Ako možeš da čekaš a da Ti ne dosadi ćekanje;

Ili ako si prevaren da sam ne varaš,

ili ako si omrznut da sam ne mrzis,

a da pri tom ne izgledaš predobar ni premudar;

Ako možeš da sanjariš, a da snovi ne ovladaju Tobom,

ako možeš da maštaš, a da Ti maštanje ne bude cilj;

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom

i smatraš te dve varke da su potpuno iste,

ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao

izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale;

Ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio zivot

i da pogrbljen s` dotrajalim alatom opet mnogo stvaraš;

Ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive da Te služe dugo

iako si ih nemilice trošio

i da izdržiš kada nema ničeg više u Tebi sem volje koja Ti dovikuje:

“ISTRAJ!”

Ako možeš da razgovaraš sa nizima od sebe

i ne istakneš svoju superiornost;

Ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo;

Ako ni prijatelji, ni neprijatelji ne mogu da Te povrede,

ako Te svi cene – ali ne previše ;

Ako mozes da ispuniš jedan nezaboravni minut sadržajem

koji traje šezdeset sekundi,

Tvoja je zemlja i sve sto je na njoj,

i iznad svega bićes čovek,

SINE MOJ!“

Kada sam zaista počeo voleti sebe… Čarli Čaplin

„Kada sam počeo da volim sebe
Shvatio sam da sam uvek i u svakoj datoj situaciji
Na pravom mestu i u pravo vreme
I razumeo sam da je sve sto se događa ispravno –
Od tada sam mogao biti miran
Danas znam. To se zove – POVERENJE

Kada sam počeo da volim sebe
Shvatio sam koliko može da uvredi nekoga
Kada pokušavam da ga nateram na nešto što ja hoću
iako znam da trenutak nije pravi
I da osoba nije spremna za to
čak i kad sam znao da sam ta osoba – Ja
Danas znam – To se zove- POŠTOVANJE

Kada sam počeo da volim sebe
Shvatio sam da su emotivni bol i tuga
Samo upozorenja da ne smem da živim protiv sopstvenih uverenja
Danas znam – To se zove- AUTENTIČNO POSTOJANjE

Kada sam počeo da volim sebe
Prestao sam da žudim za drugim životom
I video sam da je sve oko mene samo podsticaj za boljim
Danas znam – To se zove- ZRELOST

Kada sam počeo da volim sebe
Prestao sam da sebi uskraćujem slobodno vreme
I da stalno skiciram nekakve veličanstvene planove za budućnost
Danas radim samo ono u čemu uživam i što me zabavlja
što volim i od čega se od srca smejem
Na moj način i u mom ritmu
Danas znam – To se zove- ČASNOST

Kada sam počeo da volim sebe
Pobegao sam od svega što nije zdravo za mene
Od ždranja, ljudi, stvari i situacija
I od svega što me spušta i odvlači dalje od mene
U početku zvao sam to – Zdravi egoizam
Ali danas znam to je – LjUBAV KA SEBI

Kada sam počeo da volim sebe
Prestao sam da želim da sam uvek u pravu
Iako sam ruku na srce manje grešio
Danas znam- To se zove- SKROMNOST

Kada sam poceo da volim sebe
Prestao sam da živim u prošlosti i da brinem za buducnost
Sad živim samo u ovom momentu u kojem se sve događa
Tako živim svaki dan i zovem to OSVEŠĆENOST

Kada sam počeo da volim sebe
Prepoznao sam da me moje razmišljanje može učiniti jadnim i bolesnim
Ali kada sam tražio podršku srca
Um je postao važan partner
Danas tu vezu zovem – MUDROST SRCA

Mi ne treba da se plasimo predstojećih svađa
Sukoba i problema sa nama i drugima
Jer čak i zvezde ponekad lupe jedna u drugu i stvore neke nove svetove
Danas ja znam – TO JE ŽIVOT!“

ŽOZEOVE SANDALE-Božićna priča- P. Koeljo

„Pre mnogo godina, toliko mnogo da smo već i zaboravili kad je to tačno bilo, živeo u nekoj varošici na jugu Brazila jedan sedmogodišnji dečak po imenu Žoze. Rano je ostao bez roditelja pa ga je prihvatila jedna tetka, teška cicija, koja, uprkos silnim parama koje je imala, nije gotovo ništa trošila na svog sestrića. Žoze, koji nikad nije saznao šta je ljubav, smatrao je da je život takav i nije se sekirao zbog toga.

Kako su stanovali u bogataškom kraju, tetka je primorala direktora škole da primi njenog sestrića, plativši samo deseti deo školarine, uz pretnju da će se žaliti prefektu ako direktor na to ne pristane. Direktor nije imao izbora, ali je zato koristio svaku priliku da naloži nastavnicima da kinje i ponižavaju Žozea, u nadi da će se mališan neprimerno vladati i pružiti mu tako povod da ga izbaci iz škole. Međutim, Žoze, koji nikad nije saznao šta je ljubav, smatrao je da je život takav, i nije obraćao pažnju na to.

Došlo je Badnje veče. Svi đaci su bili obavezni da prisustvuju ponoćnoj misi u jednoj crkvi, daleko izvan varoši, jer je mesni paroh bio na putu. Dok su išli prema crkvi, dečaci i devojčice su razgovarali o tome šta će zateći u svojim cipelicama sutra ujutru, na Božić: nova odela, skupe igračke, čokolade, trotinete i bicikle. Svi su bili svečano obučeni, kao uvek na praznik – svi, izuzev Žozea, koji je išao u svojoj pohabanoj odeći i razgaženim sandalama, suviše malim za njegove noge (tetka mu ih je dala kad je imao četiri godine rekavši da će dobiti druge tek kad napuni deset). Pojedini mališani su ga pitali zbog čega je tako dronjav i kazali da ih je stid što imaju druga koji je tako bedno obučen. Ali kako Žoze nije znao šta je ljubav, nije se ni obazirao na njihova pitanja.

Međutim, kad je ušao u crkvu, začuo orgulje i ugledao upaljene sveće, ljude odevene u najlepše ruho, porodice na okupu, roditelje zagrljene s decom, Žoze se osetio kao najbednije stvorenje pod kapom nebeskom. Posle pričešća, umesto da se vrati kući sa ostalima, seo je na crkveni prag i počeo da plače. I premda nikad nije upoznao ljubav, sada je uvideo da je sam samcit, zapostavljen i napušten od svih.

Tog trenutka, primeti pored sebe jednog dečaka, bosonogog, koji je izgledao isto tako siromašno i jadno, kao i on. Pošto ga nikad ranije nije video, zaključio je da je dečak morao dugo da pešači da bi stigao donde. Pomisli: „Mora da ovog dečaka strašno bole noge. Daću mu jednu moju sandalu i tako ću ublažiti barem pola njegove patnje.“ Jer, iako nije upoznao ljubav, Žoze je vrlo dobro znao šta je patnja i nije želeo da je i drugi osete.

Ostavio je dečaku jednu sandalu i vratio se s drugom; svaki čas ju je premeštao s noge na nogu, da mu kamenje na putu ne bi previše izranjavilo stopala. Čim je stigao kući, tetka je primetila da je izgubio jednu sandalu i zapretila mu: ako je ne povrati do sutra ujutru, biće strogo kažnjen.

Žoze je otišao u krevet, sav prestravljen, jer su mu bile dobro poznate tetkine kazne. Cele noći nije ni oka sklopio, premirući od straha, a kad je napokon počeo da tone u san, začuo je glasove iz primaće sobe. Tetka je utrčala u sobu da vidi šta se dešava. Kad je Žoze, sav bunovan, ušao za njom, imao je šta da vidi: sandala koju je ostavio onom dečaku stajala je nasred sobe, prekrivena svim vrstama igračaka, biciklima, trotinetima, odećom. Susedi koji su se tu okupili, vikali su da su njihova deca pokradena jer nisu ništa zatekla u svojim cipelicama kad su se tog jutra probudila.

Tada je paroh iz crkve u kojoj je sinoć služena ponoćna misa banuo u kuću, kao bez duše; na crkvenom pragu se pojavio kip Malog Isusa, sav u zlatu, ali samo sa jednom sandalom na nogama. Nastala je mukla tišina, a onda su svi prisutni zaklicali, u slavu Boga i njegova čuda. Tetka se rasplakala i zamolila za oproštaj. A Žozeovo srce, obuzeto silnom snagom, spoznalo je šta je LjUBAV! “

.

SMELOST-Peti Hansen

„Dva semena leže jedno pored drugog u plodnom tlu u proleće.

Prvo seme kaže:

„Želim da rastem! Želim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Želim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleća. Želim da na svom licu osetim toplotu sunčevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.“

I tako je raslo.

Drugo seme kaže:

„Plašim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na šta mogu da naiđem u tami. Ako se probijam kroz čvrsto tlo iznad sebe, mogu da oštetim tanane izdanke, šta ako otvorim svoje pupoljke, a puž pokuša da ih pojede? A šta ako počnem da cvetam, a dete me iščupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da čekam dok sve ne bude bezbedno.“

I tako je čekalo.

Jedna koka koja je čeprkala po bašti, tražeci hranu, pronašla je seme koje čeka i odmah ga pojela.

Život guta one koji se boje.“

PRIČA O VUČICI

„Čoveku starom 70 i kusur godina koji se celog života bavio stočarstvom, tačnije ovčarstvom, država odluči da pomogne u dodeli penzije koja bi mu bila dovoljna da preživi.
Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života.

Starac započe priču: “Bilo mi je 20 i neka kad sam naišao na kuče u šumi uzeo ga sebi i prisvojio. Prolazili su meseci i komšije mi počeše govoriti da sve više liči na vučicu i da je se trebam rešiti. Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati, bila mi je privržena, gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me. I prošle su i godine…

Jednog dana kad sam bio malo prilegao kroz san sam čuo neku buku, režanje i cviljenje, dok sam došao sebi i ustao, sve je utihnulo, izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano, a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni malo od straha malo od besa. Utrčao sam u kuću, uzeo pušku i ubio je na licu mesta.
Nisam znao šta da radim sa ovcama pa sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo.
Sklanjanjem ovaca, među njima smo pronašli tri zaklana odrasla vuka i tek tad sam shvatio šta sam uradio!

Pouka: Nije uvek sve kao što izgleda – Nikada ne procenjujte ljude i situacije na osnovu onoga što vidite na prvi pogled.“

MAGIČNA BANKA

Zamislite da Vam svako jutro kada se probudite, jedna banka stavi na račun tačno 86.400 eura. Šta biste Vi uradili?

Ta banka ima dva pravila:

Prvo pravilo glasi: Sve što niste uspeli potrošiti tokom dana uzima vam se uveče! Ne smete varati, niti prebaciti novac na neki drugi račun. Imate pravo da ga potrošite isključivo tokom tog istog dana, ali ne zaboravite da svako jutro kad otvorite oči banka Vam otvara novi račun od novih 86.400 eura za taj dan i tako svaki dan.

Drugo pravilo: Banka može prekinuti tu “igru” bez ikakvog upozorenja! U bilo kom trenutku može Vas obavestiti da je sve gotovo i da se račun definitivno zatvara.

Nesumnjivo je da ćete svi, dobijeni novac trošiti na zabavu i kupovinu poklona sebi i onima koje volite. Možda ćete poklanjati i onima koje ne poznajete, samo da Vam banka ne uzme novac nazad. Trudićete se da Vam svaki euro donese sreću i zadovoljstvo.

Pa gde ima takva banka?

Tu čudesnu banku imamo svi mi na raspolaganju. To je VREME!

Svako jutro kad se probudimo, naša životna banka nam otvara kredit od 86.400 sekundi života za taj dan do spavanja. Sve što nismo proživeli toga dana – izgubljeno je. Juče je zauvek prošlo!

I svako sledeće jutro ta magija se ponavlja. Zato nemojmo zaboraviti nezaobilazno pravilo da banka može zatvoriti naš račun svakog minuta, bez upozorenja. U bilo kom trenutku naš život može stati!

Šta Vi radite sa Vaših 86.400 sekundi po danu?!

PRIČA O NEOBIČNOJ ŽABI

Bila jednom jedna grupa žaba.Okupile su se da bi se takmičile u penjanju. Cilj je bio popeti se na vrh jednog tornja.
Velika masa se okupila ispod tornja da gleda takmičenje i da navija kao i svake godine, uostalom.
Trka je počela.
Iskreno rečeno, niko iz publike nije verovao da se ijedna žaba može popeti na vrh tornja, jer se to nikad pre nije ni desilo.
Mogle su se čuti reči poput:”Previše je teško!” ili “Nikad se niko neće popeti na vrh.”
I zaista, malo po malo, žabe su počele da odustaju.
Jedna po jedna.
Napredovale su samo one što su bile najspremnije.
Masa je već počela da viče:
“Previše je teško, nikada to nećete uspeti!”
Žabe su sve više odustajale, a publika je bila sve glasnija: “Nemoguće je popeti se na vrh! To nikad nikome nije uspelo!”.
Ipak ostalo je par najupornijih žaba.
One su se samouvereno pele ka vrhu tornja. No, publika je izgleda imala uticaja na njih, i nastavila je da im dobacuje sa zemlje, tako da su na kraju odustale sve žabe osim jedne koja je sigurno grabila ka vrhu.
Publika je i dalje bila neumoljiva u svojim dovikivanjima,

“Odustani, niko to nije uradio, pa nećeš ni ti. Šta glumiš?! Šta si umislila?!”

Ali, žaba se je i dalje pela. Publika je vikala, a žaba se pela.
I na kraju, žaba se popela na vrh!
Prvi put da je to nekome uspelo. Prvi put je nemoguće postalo moguće. I naravno posle toga svi su hteli da se slikaju sa tom žabom.
Svi su hteli da je vide i upoznaju. Svi su hteli da znaju kako joj je to uspelo. Niko nije mogao da veruje.

ŽABA JE BILA GLUVA.

PRIČA O ZALEĐENOM JEZERU

Dva mala prijatelja su se  klizala po zaleđenom jezeru.

Bio je oblačan i hladan dan. Dečaci su bez straha uživali u klizanju. Led se iznenada prolomio i jedan od njih propade u vodu. Voda nije bila duboka, ali se led počeo stezati.
Drugi dečak je otrčao na obalu, dohvatio kamen i pojurio do unesrećenog. Svom snagom je razbijao led i uhvativši prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode.

Kad su stigli vatrogasci i shvatili šta se dogodilo, začuđeno su pitali:
“Kako ti je to uspelo? Kako si mogao tim malim kamenom i slabim rukama razbiti tako debeo led?”

U tom momentu se oglasio neki starac:
“Ja znam kako je uspeo!”
“Kako?” – upitali su ga vatrogasci.

Starac je odgovorio:
“Nije bilo nikoga da mu kaže kako je to nemoguće.”

SVE JE MOGUĆE ONOM KOJI VERUJE!!!

ORAO ILI KOKOŠ?!

Jednog dana neki čovek nađe orlovsko jaje i stavi ga pod kokoš.
Nakon izvesnog vremena orlić se je izlegao istovremeno kad i pilići.
Počeo je da živi i ponaša se kao ostali pilići. Odrastao je sa njima.

Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu misleći da je jedna od njih.
Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao i lepršao krilima, uzdižući se po koji pedalj iznad tla.

Prošle su godine i orao je ostario.

Jednoga dana ugledao je u visini, na vedrom nebu,
čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.

Stari orao gledao je zadivljeno uvis.

“Šta je ono?” – upitao je.

“To je orao, kralj ptica”, rekla mu je jedna starija kokoš.

“On pripada nebu, dok mi kokoši pripadamo zemlji.”

I tako je orao umro među kokošima, celog život ne znajući KO JE.

PRIČA O PLANINARU

Ovo je priča o planinaru koji se želeo popeti na najvišu planinu. U tu pustolovinu je krenuo nakon dugih godina priprema.  Kako je svu slavu želeo za sebe, odlučio je da se sam popenje na planinu.

Počeo se penjati. Vreme je odmicalo i postalo je kasno. Umesto da pripremi logor za noć, nastavio se penjati sve dok se nije smračilo.

Gusta noć je obavila planinske vrhove. Oko čoveka sve je bilo crno. Nebo i mesec prekrili su teški oblaci i ništa se nije videlo.

I dok se tako penjao, tek nekoliko koraka od vrha, okliznuo se i počeo padati velikom brzinom. Mogao je videti samo crne tačke i osećati silu teže koja ga strašno vuče dole.
U tim trenucima užasnoga straha pred očima su mu se odigravali svi lepi i ružni trenuci njegovog života.

Telo mu je visilo u vazduhu… samo ga je uže držalo. U tom trenutku je mogao samo uzviknuti: “Bože, pomozi mi!”

Misleći o tome kako je blizu smrti, iznenada je osetio kako ga snažno povlači uže kojim je bio vezan.

Iznenada se s neba začu duboki glas:

“Šta želiš da učinim?”

-“Spasi me, Bože!”

“Stvarno veruješ da te ja mogu spasiti?”

Naravno da verujem!

”ONDA PREREŽI UŽE KOJIM SI VEZAN… ”

Nastupio je trenutak tišine. Čovek odluči držati se užeta svom snagom.

Spasilačka ekipa priča kako su idućeg dana planinara našli mrtvog i smrznutog. Njegovo je telo visilo o užetu za koje se grčevito držao…

SAMO TRI METRA OD ZEMLjE…

Ovo je priča o jednom duhovnom učitelju, za koga se verovalo da je potpuno neuvredljiv.

Neki bezobrazni zapadnjak je čuo za tog gurua i odlučio da ga izazove. Po dolasku u njegov hram, počeo je da ga vređa i ponižava na sve moguće načine…

Međutim, tokom celog događaja, guru je ostao u potpunosti pribran, nijedan mišić mu se nije pomerio. Zapadnjak nije mogao da veruje. Posle pola sata, više nije mogao ni da psuje, izgubio je svu energiju i na kraju je odlučio da pita učitelja:

„Razumem ja te vaše duhovne stvari i kao, nije vas briga šta drugi ljudi misle, ali, ja sam te ponizio i uvredio, treba da naučiš da moraš da se boriš za sebe.“

Po prvi put, guru je progovorio: „Sinko, mogu li da postavim samo 2 pitanja?“
„Naravno“, reče čovek.

Tada učitelj reče: „Ako ti meni doneseš poklon, a ja ga ne prihvatim, kome taj poklon i dalje pripada?“

Čovek reče: „Pa, ako ne prihvatiš poklon, onda i dalje pripada meni.“

Potom guru nastavi: „A sada, sine moj, ako ti za mene imaš samo uvredu, a ja je ne prihvatam, kome ona i dalje pripada?“

Hvala Jamini Pavlov za ovu priču! 🙂

ZA ONE KOJI NEMAJU VREMENA ZBOG POSLA

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: „Tata, mogu li nešto da te pitam?“

OTAC: „Da, naravno, reci, šta je?“

SIN: „Tata, koliko zarađuješ na sat?“

OTAC: „To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?“

SIN: „Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?“

OTAC: „Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.“

„Oh“, dečak odgovori, spuštene glave…“Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?“

Otac je bio besan. „Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!“

Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.  Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja. Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?! Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:  Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara…Stvarno ne pita često za novac…  Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.

„Jesi zaspao, sine?“, upitao je.

„Ne, tata, budan sam“ odgovori dečak.

„Razmišljao sam, možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.“

Dečak se uspravio, smešeći se. „Oh, hvala ti, tata!“, povikao je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.

Kad je video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti.  Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

„Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?“, planu otac

„Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.“, odgovori dečak.  „Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom.“

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

Ovo je samo kratak podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas, a da ne provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu.

Seti se podeliti tih 50 dolara s nekim koga voliš.

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.

BUKET CVEĆA

Šezdesetgodišnja Sju Džonston iz Hjustona objavila je na Tviteru priču o njenoj velikoj ljubavi sa suprugom Džonom.

„Moj dragi suprug Džon i ja bili smo u braku 46 godina. Svakog Dana zaljubljenih on bi mi poslao buket najlepšeg cveća uz koji bi stigla i poruka od pet jednostavnih reči: ‘Moja ljubav za tebe raste.’ Četvoro dece, 46 buketa i život prepun ljubavi bili su njegova ostavština u trenutku kada je pre dve godine preminuo“, napisala je gospođa Džonston.

Na prvi Dan zaljubljenih koji je trebalo da provede sama, 10 meseci nakon što je izgubila supruga, Sju je bila šokrana kada joj je stigao prekrasan buket.

„Bio je od Džona. Ljuta i slomljenog srca nazvala sam cvećaru kako bih im objasnila da je došlo do greške. Oni su mi objasnili: ‘Ne, gospođo. Nije u pitanju greška. Pre nego što je preminuo, vaš je suprug platio dosta godina unapred i tražio da mu garantujemo da ćete vi nastaviti da dobijate cveće na Dan zaljubljenih’.

Sa srcem u grlu poklopila sam slušalicu i pročitala poruku koja je bila zakačena za buket. Na njoj je pisalo: ‘Moja je ljubav za tebe večna'“, objavila je Sju.

Hvala Jamini Pavlov za ovu priču!

MAGARAC U BUNARU

“ Jednog dana farmerov magarac je upao u bunar. Životinja je rikala sažaljivo dok je farmer pokušavao da pronađe način da je izvuče. Na kraju, farmer je odlučio da je životinja stara, a i bunar treba zatrpati.
Magarac nije bio vredan truda. Zbog toga je pozvao svoje komšije da mu pomognu. Svako je uzeo lopatu i počeo da ubacuje zemlju u bunar. Na početku, kada je magarac shvatio šta se dešava, počeo je da riče.
Ali, nakon određenog vremena, na iznenađenje svih, smirio se. Nakon mnogo lopata zemlje, farmer je na kraju odlučio da pogleda u bunar i bio je začuđen prizorom. Sa svakom lopatom zemlje koja bi pala na magaretova leđa, on je uradio nešto začuđujuće.
Otresao bi zemlju sa leđa i popeo se na nju. Kako su komšije nastavile da zatrpavaju bunar, on bi otresao zemlju i popeo se malo više ka otvoru. Ubrzo, magarac je došao do vrha bunara i iskočio iz njega.
Život će da vas zatrpava zemljom, raznim načinima. T

rik je da izađete iz bunara, otresete zemlju, i popnete se malo više svaki put. Svaki naš problem je stepenica.
Možemo izaći i iz najdubljeg bunara samo tako što nećemo odustati. Otresite probleme i uzdignite se!“

Kako je uz pomoć šake semena bogati direktor izabrao ko će ga naslediti

Jedan uspešni biznismen ušao je u duboku starost i shvatio kako je došlo vreme da ga neko zameni.

Umesto da sam izabere svoga naslednika među svojim pomoćnicima ili svojom familijom, odlučio je uraditi nešto neuobičajeno. Pozvao je sve potencijalne kandidate, finansijske direktore, šefove odreda i pogona, blagajnike, savetnike i održao im sledeći govor:

“Dragi prijatelji, došlo je vreme da ja završim moje poslovanje i odem u zasluženu penziju. Takođe, sada je najbolje odrediti novog generalnog direktora koji će voditi našu firmu u budućnosti… Odlučio sam da će to biti jedan od vas.”

Mladi perspektivni šefovi bili su zbunjeni…

“Daću svakom od vas po jedno seme. To je vrlo specijalno seme. Želim da ga posadite i zalivate i da se ponovno okupimo sledeće godine kako bismo videli šta ste učinili s njim. Tada ću odlučiti ko će biti moj naslednik.”

Na tom sastanku je bio i Džim, i kao svi prisutni dobio je semenku.

Kada je stigao kući, podelio je sa svojom ženom direktorovo razmišljanje i oni odlučiše zajedno negovati seme iz kog će niknuti biljka.

Pronašli su lepu teglu, stavili đubrivo, uzeli termometar, pročitali nekoliko knjiga o negovanju biljaka i živeli u ritmu novosti iz tegle.

Svakog su dana zalivali zemlju i nestrpljivo iščekivali da nešto iznikne.

Nakon 20-tak dana, neki od Džimovih kolega već su počeli u firmi govoriti o biljci koja raste. I Džim je sa suprugom svakodnevno gledao u teglu, ali se ništa nije događalo. Prošlo je više od mesec dana i još uvek ništa se nije dogodilo. Sada se već naveliko diskutovalo o biljkama.

Na zajedničkim ručkovima razmenjivale su se praktične ideje o brzom rastu i Džim je shvatio kako jedino kod njega nema ničeg i da je jedino on neuspešan.

Ni šest meseci kasnije ništa nije niklo u Džimovoj tegli.

Počeo je verovati kako je u nečemu pogrešio. Možda previše vode ili loše đubrivo ili, pak, nešto drugo, što nije mogao objasniti. Znao je da je učinio najbolje što je mogao i bilo mu je žao što je bez rezultata.

Godina je uskoro došla kraju i mladi šefovi su se sa svojim biljkama ponovno okupili oko generalnoga direktora. Džim je rekao svojoj ženi da neće nositi praznu teglu, ali ga je ona, ipak, uspela na to nagovoriti, rekavši mu neka pošteno kaže što se dogodilo. Osećao je mučninu i podmuklu bol u trbuhu.

Ovo će, slutio je, biti za njega najneugodniji trenutak u životu. Ipak, znao je da je ona u pravu i bio je čvrsto uveren kako ništa nije pogrešno učinio. Uneo je svoju praznu teglu u sobu za sastanke. Ugledao je na stolu različite, pažljivo odnegovane, biljke. Sve su bile prelepe, neodoljivo privlačne u svojoj bujnosti.

Stavio je, uz podsmieh svojih prijatelja, svoju praznu teglu na pod. Bio je u pravu. Pred njim su bili tužni trenuci.

Kada je generalni direktor stigao, pogledom je preleteo preko svih biljaka i pozdravio kandidate. Džim je pokušao biti što dalje od njega kako ne bi susreo njegov pogled.

“Kako ste ih samo lepo odnegovali!” – počeo je generalni direktor. “Vidim da mi neće biti jednostavno pronaći naslednika…” I, u tom času je spazio praznu teglu. Zatražio je od podpredsednika da je donese i dovede vlasnika napred. Džim je pretrnuo.

“Sada će pući bruka… Možda će me izbaciti iz firme” – pomislio je.

Kada je istupio, generalni direktor ga je upitao što se to dogodilo s njegovom semenkom? I Džim mu je sve, iskreno i pošteno, ispričao. Generalni direktor zatraži od svih da sednu – osim Džima. Pogledao ih je i rekao:

“Džim, veoma sam ponosan na tebe… Poštovani, Džim je novi generalni direktor firme!”

Svima je to izgledalo, gotovo, nestvarno, posebno Džimu.

“Pa… kako je to moguće? Moja tegla je prazna…”, – mucao je zbunjeno.

Stari generalni direktor pojasni: “Pre godinu dana ja sam svakom od vas dao semenku iz koje ne može ništa niknuti. Dao sam vam mrtvo seme, sterilno. Svaki od vas, kada je video da ništa ne raste, odlučio je zameniti ga zdravim semenom. Svaki od vas – osim Džima. Svi ste mi doneli biljke i cveće od vašeg semena, a ne od moga. Jedino je Džim ponosno prihvatio neuspeh i imao dovoljno hrabrosti i poštenja da mi donese praznu teglu. Vi ste svi tražili uspeh – po svaku cenu, a Džimu je njegovo poštenje bilo važnije od uspeha. Zbog toga je on danas generalni direktor…”

I nastavi:

“Ako sejete poštenje, požnjet ćete poverenje.
Ako sejete dobrotu, požnjet ćete prijateljstvo.
Ako sejete poniznost, požnjet ćete pravu veličinu.
Ako sejete jednostavnost, požnjet ćete trajnu radost.
Ako sejete otvorenost, požnjet ćete poštovanje
Ako sejete odanost, požnjet ćete uspeh.
Ako sejete oproštaj, požnjet ćete pomirenje.
Ako sejete iskrenost i ljubav, požnjet ćete večnu radost i sreću.
Zato, pazite što sejete, jer to će nam odrediti šta ćemo kasnije žnjeti.”

13 ŽIVOTNIH MUDROSTI O LJUBAVI I PRIJATELJSTVU – Gabriel García Márquez

1. Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja kad sam pored tebe.

2. Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.

3. Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti želeo, ne znači da nisi voljen celim njegovim bićem.

4. Pravi prijatelj je ona osoba koja te drži za ruku a dodiruje tvoje srce.

5. Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega/nje i znaš da ga nikada nećeš imati.

6. Nikada se ne prestaj smejati, čak ni kada si tužan. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.

7. Možeš biti samo osoba na ovom svetu, ali za nekoga ti si celi svet.

8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo provoditi ga s tobom.

9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi prije nego što upoznaš pravog i na tome ćeš mu, kad se to bude desilo, biti zahvalna.

10. Ne plači zato sto se završilo. Smej se zato što se dogodilo.

11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti, zato nastavi verovati, samo budi oprezan.

12. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se događaju onda kada ih ne očekuješ.

13. Postani bolja osoba i budi siguran da znaš ko si pre nego upoznaš nekoga novoga nadajući se da ta osoba zna ko si ti.

“NIŠTA SE NE DOGAĐA BEZ RAZLOGA”

SLEPI PROSJAK

Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa šesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo: „Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc.“

Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis. U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapažajuci da je njegov šesir ovom prilikom bio pun novčica i novčanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i sta je to mogao napisati. Nasta ce prolaznik odgovoriti:

„Nisam napisao neistinu – samo sam napisao tvoju poruku na drugaciji nacin“, nasmeši se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: „Danas je prvi dan proleća… a ja ga ne mogu videti“.

ČETIRI SPORAZUMA (RUIZOV ŽIVOTNI KOD)

„Neka tvoja reč bude besprekorna“. Izgovaraj samo ono što zaista misliš. Ne koristi reči kako bi govorio protiv sebe ili ogovarao druge. Moć svojih reči usmeravaj ka ljubavi i istini.

„Ništa ne shvataj lično“. To što drugi rade ne rade zbog tebe. Njihovi postupci i reči samo su projekcija njihove stvarnosti. Kad postaneš imun na mišljenja drugih, nećeš više biti žrtva bespotrebne patnje.

„Ne pretpostavljaj“. Pronađi hrabrost kojom ćeš postavljati pitanja i izraziti ono što zaista želiš. Komuniciraj sa drugima što jasnije i preciznije kako bi izbegao nesporazum, tugu i dramu. Ispunjavanjem samo ovog jednog sporazuma, možeš potpuno promeniti svoj život.

„Uvek daj sve od sebe“. Tvoje najbolje će se menjati iz trenutka u trenutak i biće drugačije kada si zdrav, drugačije kada si bolestan. Kako god, u svakom trenutku daj najbolje od sebe i izbeći ćeš samokritiku, zaloupotrebu samog sebe i kajanje.

Odlomak iz knjige „Četiri sporazuma“-Miguel Angel Ruiz

I OVO ĆE PROĆI

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
” Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro.”

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju… Zimi je bio srećan ako bi ga neko primio da zanoću na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo zdelu pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino što je imao- zdelu za pirinač , pamučnu košulju i dva juana… Potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije… Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za pretstojeći čin, i dok ih je spuštao niz telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : ” Ovo će proći! ”

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine . Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili ućeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, ćitajući Konfičija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao…

Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : ” I ovo će proći.” 

NIJE SVE ONAKO KAKO NAM SE ČINI

Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebala dugo čekati, odlučila je da kupi knjigu kako bi joj vreme brže prošlo. Uz knjigu kupila je i paketić keksa.
Sela je u VIP čekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Pored nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je čitao novine. Kad je ona počela uzimati keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla i nastavila je čitati knjigu.

U sebi je pomislila: “ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga već udarila“ Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovek pored nje, ne obazirući se ni na šta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: “Bas me zanima sta će sad da uradi!“ Čovek uze poslednji keks i podeli ga na dva dela!”

“Ovo je zaista previše”, pomisli djevojka, šokirana uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice. Kada se osecala malo bolje, nakon što ju je prošla ljutnja, sela je na mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne događaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa, jos uvek netaknut.

Postide se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedio pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povređeni ponos i osećaji.

Koliko puta u našem zivotu ćemo ili smo pojeli tuđi keks, a da to nikad nećemo ili nismo ni saznali?
Pre nego što dođete do brzopletog zaključka i pre nego što počnete misliti loše, GLEDAJTE sa pažnjom detalje, vrlo često situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled.

PORUKA ČOVEČANSTVU-ČARLI ČAPLIN

“Žao mi je… ali ne želim da budem vladar. To nije moja stvar. Ne želim vladati niti osvajati. Želim pomoći svima. Jevrejima, paganima, crncima, belcima. Ljudi smo, a oni se žele međusobno pomagati. Želimo deliti sreću, a ne patnju. Ne želimo se mrzeti. Na ovom svetu ima mesta za sve. Majka Zemlja je bogata i može nas sve prehraniti. Možemo živeti slobodno i lepo… ili smo promašili put.

Pohlepa je zatrovala naše duše. Postavila je prepreke od mržnje. Odvela nas je u patnju i krvoproliće. Razvili smo brzinu, ali smo se zatvorili u sebe. Izobilje nas ostavlja izgubljenim. Nauka nas je učinila ciničnim, a intelekt bezdušnim. Razmišljamo previše, a osećamo premalo.

Više nego mašine, mi trebamo humanost. Više od inteligencije, trebamo dobrotu i velikodušnost. Bez tih kvaliteta život bi bio nasilan i sve bi bilo izgubljeno. Avioni i radio aparati su nas približili jedne drugima. Priroda tih pronalazaka čezne za našom dobrotom, za opštim bratstvom i jedinstvom duha.

I sada, moj glas doseže do miliona ljudi u svijetu, miliona očajnih muškaraca, žena i dece, žrtvi sistema koji muči i zatvara nevine ljude. Onima koji me čuju, kažem: Ne očajavajte! Nesreća koja je nad nama događa se zbog pohlepe i gorčine čoveka koji se boji ljudskog napretka. Mržnja prolazi, diktatori umiru, i vlast oduzeta od naroda biće vraćena narodu. Dok ljudi umiru, sloboda neće iščeznuti.

Vojnici! Ne pokoravajte se okrutnima koji vas preziru, porobljavaju, koji vam uređuju živote, govore šta da radite, mislite, osećate. Koji vas tretiraju kao životinje, topovsko meso. Ne dajte se tom neprirodnom čovjeku sa mehaničkim mozgom, mehaničkim srcem. Vi niste mašine, vi niste životinje. Vi ste ljudi! Sa svom ljubavi i humanošću u srcima! Vi ne mrzite, samo nevoljeni mrze. Ne borite se za ropstvo, borite se za slobodu! Kraljevstvo nije u jednom čoveku ili grupi, već u svim ljudima. Vama ljudima!

Imate moć da stvarate mašine. Moć da stvarate sreću. Vi, ljudi, imate moć da učinite život slobodnim i srećnim, da život bude divna avantura. U ime demokratije, iskoristimo našu moć, ujedinimo se svi. Borimo se za novi svet, prijatan svet, u kojem će čovek moći raditi, mladost imati budućnost, a starost sigurnost. Obećanjima da će vam sve to pružiti, ovi neljudi su preuzeli vlast. Ali lagali su i nikada ih neće ispuniti. Diktatori su oslobodili sebe, a porobili narod. Ostvarimo sami ta obećanja!

Borimo se za oslobođenje sveta, za ukidanje nacionalnih barijera, pohlepe, mržnje i netolerancije. Borimo se za razuman svet nauke i napretka, koji će svima doneti sreću.

U ime demokratije, ujedinimo se svi!

PISMO RODITELjA

Drago dete,

sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti…Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv…Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila…I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me….Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san…Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu…Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s’ podsmehom na licu…Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom… ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati…Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s’ tobom i da me znaš slušati…Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem…. Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne…Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake…I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti…Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života…Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu…Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s’ ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom  ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.

Volim te,

tvoj roditelj.

Hvala Aleksandri za ovu priču!

ČETIRI ŽENE-Ajahn Brah

Živeo jednom jedan uspešan i bogat čovek i imao je četiri žene.

Četvrtu, najmlađu, je najviše voleo i raskošno je odevao i obezbedio joj život u izobilju. Njoj je davao samo najbolje i veoma je o njoj brinuo.

Treću je veoma voleo. Na nju je bio veoma ponosan i voleo je da je pokazuje svojim prijateljima i da se hvali. Ali, bio je u strahu da će ga napustiti i otići sa drugim.

Druga žena je bila veoma brižna, strpljiva i kada god bi čovek imao problema, obratio bi joj se i ona bi mu pomogla. Uvek je bila tu u teškim vremenima.

Prva je bila njegov veran partner u životu, pomagala mu je da zadrži bogatstvo i poslove, održavala je kuću. Nju nije mnogo voleo niti se brinuo o njoj, nekada je jedva primetivši, dok mu je ona bila veoma privržena i nesebično mu je pružala ljubav.

Čovek se razboli i znao je da će uskoro umreti. Mislio je o sebi kao bogatom čoveku koji ima čak četiri žene koje će mu sigurno pomoći i biti uz njega. Plašio se da će umreti i tako biti sam i zato je pozvao svaku od njih. Prvu je pozvao najmlađu, četvrtu ženu koju je najviše voleo, rekao joj da umire i pitao je da pođe sa njim.

„Nema šanse! Moram ostati ovde. Mogu da te pohvalim na sahrani i ništa više od toga“, ona odgovori i napusti ga.

Na isto njegovo pitanje treća žena, koju je oženio u srednjim godinama i koju su mnogi želeli, mu kaže:

„Ni govora! Takve se stvari ne rade. Mogu da ti osiguram impozantnu sahranu, ali nakon tvoje smrti odlazim sa tvojim sinovima“, bila je izričita i napusti ga.

Pozvao je i drugu koju je poznavao celog života, sa kojom je odrastao, koja nije bila toliko privlačna, ali je bila njegov najveći prijatelj. Pitao ju je da pođe sa njim da ne bi bio usamljen.

„Žao mi je. Ne mogu sa tobom. Otpratiću te do groba i to je to. Dalje ne mogu“, bila je sigurna, okrenula se i napustila sobu.

Pošto mu je ostala još jedna, prva, pozvao je i nju i zamolio da pođe sa njim zato što se plaši i ne želi da bude usamljen. Rekla je bez dvoumljenja:

„Naravno da ću ići sa tobom. Uvek ću te pratiti gde god išao!“, pristala je, a on ju je pogledao i pomislio kako je mršava, koliko je prema njoj bio nemaran i kajao se jer joj nije pružio što je zaslužila.

Svako u svom životu ima četiri žene (ili četiri muža). Šta ove žene predstavljaju?

Četvrta je telo. Volimo svoje telo, svakodnevno brinemo o njemu, umivamo se i oblačimo, dajemo mu hranu. Ali, telo ima svoj vek, telo se troši, stari i propada. Njemu dajemo najviše pažnje i veoma smo mu posvećeni.

Treća žena je novac, bogatstvo, ono materijalno što posedujemo. Kada umremo, ono ostaje drugima.

Druga žena predstavlja porodicu i prijatelje.

I, prva žena je naša duša koju većina zanemaruje i tek na samom kraju života spozna da je njoj trebalo posvetiti najviše pažnje. Njome se ne bavimo jer smo opterećeni materijalnim, bogatstvom i čulnim uživanjima.

Iz knjige „Krava koja je plakala“ 

 

DVA VUKA-BAJKA ČIROKI INDIJANACA

Jedne večeri stari Indijanac, sedeći kraj vatre, ispričao je svom unuku kakva se bitka odvija u svakom čoveku:

– Sine moj, u svakom od nas bore se dva vuka. Jedan je Zlo : bes, ljubomora, zavist, kajanje, pohlepa, nadmenost samosažaljenje, krivica, osećanje manje vrednosti, laganje, gordost, lažni ponos, nemogućnost praštanja,… Drugi je Dobro: radost, bezuslovna ljubav, praštanje, nada, ljubaznost i dobrota, spokojstvo, staloženost, poniznost, blagonaklonost, razumevanje drugih, velikodušnost, istinitost i vera.

Unuk je nekoliko trenutaka ćutao i razmišljao o onome što mu je deda rekao, a onda ga je upitao:

-Koji vuk pobeđuje?

-Onaj kog hraniš – rekao je stari Indijanac, bez razmišljanja.

LjUBAV, ZDRAVLjE ili USPEH?!

Žena je izašla iz kuće i videla tri starija muškarca sa dugim sivim bradama kako sede u njenom dvorištu. Nije ih prepoznala.

Rekla je: „Mislim, da vas ne poznajem, ali verujem da ste gladni. Uđite u kuću i nešto pojedite.“

„Je l’ suprug kod kuće?“, pitali su.

„Ne“, odgovorila je. „Izašao je.“

„Onda ne možemo ući“, odgovorili su.

Uveče, kad je suprug došao kući, rekla mu je šta se dogodilo.

„Idi, reci im da sam kod kuće i pozovi ih unutra!“ Žena je zaista otišla i pozvala starce da uđu.

„Ne možemo  zajedno ući u kuću,“ odgovorili su.

„Zašto sad?“ upitala je.

Jedan od staraca joj počne objašnjavati: „Njegovo ime je Zdravlje,“ rekao je i pokazao na jednog prijatelja. Pokazujući na drugoga je rekao: „On je Uspeh, a ja sam Ljubav.“ Na to je dodao: „Sada idi i dogovori se s mužem koga od nas želite imati u vašem domu.“

Žena je ušla u kuću i rekla mužu što je rekao.

Muž je bio oduševljen. „Divno!!“, rekao je. „Ako je tako, pozovimo Zdravlje. Neka uđe i napuni naš dom zdravljem!“

Žena se nije složila. „Dragi moj, zašto ne bi pozvali Uspeh?“

Njihova kćerka je slušala u drugom kraju kuće. Priskočila je sa svojim predlogom: „Ne bi li bilo bolje pozvati Ljubav? Naš dom bi onda bio ispunjen ljubavlju!“

„Poslušajmo njen savet,“ rekao je muž ženi. „Idi i pozovi Ljubav, neka on bude naš gost.“ Žena je otišla napolje i upitala: „Koji od vas je Ljubav? Molim Vas, uđite i budite naš gost.“ Ljubav je ustao i počeo hodati prema kući. Ostala dva su u isti čas ustala i pošla za njim.

Iznenađena, žena upita Zdravlje i Uspjeh: „Pozvala sam samo Ljubav, zašto vi ulazite?“ Starci uglas odgovoriše: „Da si pozvala Zdravlje ili Uspeh, druga dva bi ostala napolju. Pozvala si Ljubav i gde god ide on, i mi obojica idemo s njim. Gde god je ljubav, tu su takođe zdravlje i uspjeh !

12 MOLBI JEDNOG PSA

1) Moj zivot traje 10 do 15 godina. Svaki rastanak od tebe za mene znaci patnju. Razmisli o tome pre nego sto me uzmes.

2) Voli me onakvog kakav sam, jer si me ti birao. Ja nemam tu mogucnost, da biram prijatelja i gospodara.

3) Daj mi vremena da shvatim sta od mene trazis.Pre nego sto me, u toku obuke, izgrdis – preispitaj sebe, mozda ti gresis ili ja ne mogu da shvatim sta ti zelis.

4) Voli me, ja živim od tvoje ljubavi.

5) Ne ljuti se na mene i ne kaznjavaj me.Ti imas svoj posao, svoje prijatelje, svoju razonodu, a ja imam samo tebe.

6) Pricaj sa mnom! I ako ti se cini da te ne razumem, ja ipak znam sta ti mislis i osecas.

7) Znaj da ja ne zaboravljam kako se sa mnom postupa.

8) Pomisli, pre nego sto me udaris, da te ja sa lakocom mogu ugristi, ali ja to nikada ne radim.

9) Ne uzimaj me kao igracku, dok sam mali i sladak, da bi me kasnije odbacio, jer je moja ljubav prema tebi vecna.

10) Brini o meni kada ostarim, ostanem bez zuba, ogluvim i prestanem da se krecem. I o tebi ce se neko brinuti – starost je ista za sve.

11) Prati me na mom poslednjem putu… Nemoj nikada reci: „Ja to ne mogu da gledam“ ili: „Neka se to dogodi u mojoj odsutnosti“. S tobom je za mene sve lakse. Neka ti to bude dug za moju vernost i nasu lepu mladost.

12) Kada me vise ne bude bilo, nemoj tugovati, vec usreci nekog novog psa i voli ga kao sto si mene voleo.

SVAKO MISLI ZAVINO O TOME ŠTA NOSI U SEBI

Jednog dana, pored gradskih zidina, u sumrak su se mogle videti dve osobe koje se grle.

“To su tata i mama.” – misli nevino dete.

“To su ljubavnici.” – misli čovek pokvarene mašte.

“To su dvoje prijatelja koji se nisu videli dugi niz godina.” – misli čovek koji živi sam.

“To su dva trgovca koji su sklopili dobar posao.” – misli čovek pohlepan za novcem.

“To je otac koji grli sina koji se vratio iz rata.” – misli žena nežne duše.

“To je kći koja grli svoga oca koji se vratio s puta.” – misli čovek ožalošćen zbog odlaska svoje kćeri.

“To su zaljubljeni.” – misli devojka koja sanja o ljubavi.

“To su dvojica koji se bore na smrt.” – misli ubica.

“Ko zna zašto se grle?” – misli uskogrudi čovek.

“Kako je lepo videti dve osobe koje se grle.” – misli čovek Božji.

Svako misli, zavisno o tome šta je i šta nosi u sebi! 

ZAGUBLjEN DAN

Bila u jednom gradu jedna ulica u kojoj su se nalazili samo ducani. Vlasnici ducana su ziveli I radili u korektnim I fer uslovima. Svakog dana su u isto vreme svi zajedno otvarali I zatvarali svoje ducane a zatim odlazili svojim kucama.
Jedan od vlasnika je svake veceri, dok je zatvarao ducan, govorio:
– Zagubih jos jedan dan.

Kako se ponavljalo iz veceri u vece, njegove kolege su zakljucile da mu trgovina slabo ide, I sa namerom da pomognu svom kolegi, dogovore se da sutradan svi salju musterije u njegov ducan, ne bi li I njemu malo krenulo.
Tako je I bilo. Sutradan, kako bi ko naisao da kupi nesto, svi vlasnici su ga slali u taj ducan.
Kad je doslo vreme da se ducani zatvaraju, taj isti vlasnik je ponovo zatvarajuci vrata svog ducana izgovorio:

– Zagubih jos jedan dan.

– Pa, sad si preterao, povikase u isti glas ostali vlasnici, – celog dana smo sve musterije slali da pazare samo kod tebe, a tebi opet malo iako si zaradio koliko svi mi zaradimo drugim danom!

– E, prijatelji moji odgovori im stari prodavac, Imam ja novaca da kupim I vas I vase ducane, nije stvar u parama. Para je bilo I bice ih, ali ovaj, ovakav danasnji dan koji se zavrsio, NIKAD VISE NECE DA SE PONOVI NITI VRATI

MUDROST ŠOLjICE KAFE

Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku.

Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem. ”Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe”, rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i celim asortimanom šoljica.

Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih…Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…

“Poslužite se.”Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:”Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari trebala dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice.

Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu…  poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u kafi.

Pijete kafu, a ne šoljicu.

Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega.Žive jednostavno, govore ljubazno, vole velikodušno…”

Hvala Aleksandri za priču!

VEZANI SLONOVI

Jednom prilikom, dok je prolazio pored slonova, čovek zastade i začuđeno se zapita kako to da ova velika stvorenja bivaju zadržana samo malim užetom koje im se veže za prednju nogu.

Nikakvi lanci, nikakvi kavezi, samo uže za koje je bilo očito da ga ovi slonovi mogu pokidati bilo kada, samo kada bi pokušali da pobegnu. Iz nekog razloga oni to nikada ne čine i čovek beše jako zbunjen tom činjenicom.

U tom trenutku je primetio trenera u blizini, te ga upita zašto te velike životinje samo stoje tu i ne pokušavaju pobeći.

Trener mu odgovori: “Znate, kada su slonovi mladi i mnogo manji nego sada, mi smo koristili uže iste veličine kako bismo ih vezali i oni ga nisu mogli prekinuti jer su bili mali. Kako su odrastali sve više su se navikavali na činjenicu da ne mogu pobeći. Verovali su da ih uže još uvek može zadržati i zato i ne pokušavaju više pobeći.”

Čovek je bio zapanjen. Ovi veliki slonovi se mogu u svakom trenutku osloboditi tih užadi, ali zbog njihovog uverenja da ne mogu, ostaju tu zaglavljeni i zatvoreni.

Koliko nas, poput ovih slonova, ide kroz život držeći se za uverenje da ne možemo nešto učiniti, jer smo nekada nešto pokušali uraditi i nismo uspeli u tome?

Neuspeh je deo učenja; nikada ne smemo odustati od borbe u životu!

PRIČA JEDNE UČITELjICE

Zvala se gospođa Nada. Prvog dana školske godine u petom razredu svojim učenicima ispričala je jednu laž. Poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu za klupom na svom mestu sedeo dečak, po imenu Marko.

Gospođa Nada je promatrala Marka prethodne godine i primetila da se retko igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Marko je takođe znao biti neugodan. Došlo je do toga da je gospođa Nada zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovkom na njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Nada predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom učeniku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Nada je ostavila Markov izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje.

U prvom razredu, za Marka je pisalo, „Marko je bistro dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga“.

U drugom razredu, „Marko je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna“.

U trećem razredu, „Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će se loše odraziti po njega“.

U četvrtom razredu, „Marko se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo prijatelja i ponekad spava na času“.

Gospođa Nada je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su joj učenici doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Marka koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu papirnatu kesicu. Gospođa Nada je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su se počela smejati kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečji smijeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je stavila sebi na ruku.

Marko je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao:

“Gospođo Nado, danas ste mirisali kao nekada moja majka.”

Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat vremena. Od tog dana je prestala predavati deci. Umesto toga počela je učiti ih. Gospođa Nada je obratila posebnu pažnju na Marka. Kako je radila s njim, tako je živnuo. Što ga je više poticala, brže je napredovao. Na kraju godine Marko je postao jedan od najboljih učenika u razredu. Pored toga što je slagala da podjednako voli svu decu Marko je postao njen omiljeni učenik.

Sledeće godine je pronašla Markovu poruku da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.

Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Marka. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu.

Posle četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Nadu da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Pismo je bilo potpisano sa dipl. ing.

Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Marko je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre nekoliko godina i pitao je gospođu Nadu da li bi pristala da na venčanju sedne na mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Nada pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.

Zagrlili su se i Marko joj je šapnuo:

„Hvala gospođo Nado što ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim i da mogu postići nešto u životu“.

Gospođa Nada, je sa suzama u očima, šapnula:

„Marko, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe ja nisam znala kako da učim druge“.

VAŽNO JE SLUŠATI

Jednom je prilikom jedan čovek pozvao svog prijatelja, indijanca u goste u veliki grad.Čovek je poveo indijanca u razgledanje grada i dok su se šetali indijanac, najednom, reče: „Čujem cvrčka!“

Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame, ti možeš čuti cvrčka – reče čovek.

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.

„Kako?“ – upita čovek.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči!

Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

„Ono što si naučio slušati čućeš, ma kakva buka bila, gde god bio“ – odgovori indijanac. „Kao što vidiš, svi ovi ljudi su u buci ipak čuli novčić, ali cvrčka nisu čuli.“

SVE ŠTO DAJEMO DRUGIMA DAJEMO I SEBI

Jedan zemljoradnik, čije je žito uvek dobijalo prvu nagradu na lokalnom sajmu, imao je običaj da najbolje seme deli svim seljacima u okolini.

Kada su ga pitali zašto to čini, odgovorio je:

“To je samo pitanje interesa. Vetar nosi polen s jedne njive na drugu. Kad bi moji susedi uzgajali žito lošijeg kvaliteta, unakrsno oprašivanje umanjilo bi kvalitet mojih prinosa. Eto zašto mi je stalo da uvek sade najbolje seme”.

Sve što dajemo drugima dajemo sami sebi.

Nemoguće je pomoći drugome, a da istovremeno ne pomognemo sebi, kao što je nemoguće naneti zlo drugom, a da istovremeno ne nanesemo zlo sebi

TRI SAVETA MALOG VRAPCA

Jednom je neki lovac namestio zamke za životinje. Već sledećeg dana u jednoj od zamki pronađe malog vrapca. Kad ga je hteo ubiti, vrabac nekim čudom progovori:

“Hej, lovče. Do sada si jeo samo ovce i još uvek nisi sit, a ja težim koliko i tri dukata. Ako me pustiš udeliću ti tri saveta. Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savet ćeš dobiti sa onog stabla pored kuće.”

“Slažem se”, reče lovac i vrabac mu dade prvi savet:

“Ako je nešto nemoguće, ne veruj nikom ko tvrdi suprotno.”

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savet:

“Ne nerviraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak.”

Onda vrabac nastavi: “Progutao sam biser težak deset dukata. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata.”

Lovac se rastuži i bi mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:

“Zar ti nisam rekao da se ne nerviraš zbog prošlih stvari, pogotovo zbog nečega što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sam težim tri dukata?”

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savet.

Vrabac će na to:

“Prva dva nisi koristio, za šta će ti onda treći?”…te odlete kud ga krila nose. 

DOVOLjNO LjUBAVI REŠIĆE SVE-EMET FOKS

Nema te poteškoće koju dovoljno ljubavi neće pobediti,

nema te bolesti koju dovoljno ljubavi neće izlečiti,

ni vrata koja dovoljno ljubavi neće otvoriti,

ni ponora koje dovoljno ljubavi neće premostiti,

ni zida koje dovoljno ljubavi neće srušiti,

ni greha koje dovoljno ljubavi neće iskupiti.

Nije važno koliko je nevolja strašna, a izgledi beznadni,

koliko je zapetljana ta velika greška.

Dovoljno ljubavi rešiće sve,

pa ako možete dovoljno voleti bićete najsrećnija i najmoćnija osoba na svetu!

POGLED KROZ PROZOR

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svakoga dana morao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi. Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima. Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju. Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o događajima i bojama spoljašnjeg sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada. Kada je muškarac do prozora detaljno opisivao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamišljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi . Tako su prolazili dani i nedelje. Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla telo muskarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac zamolio da ga pomaknu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog. Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku da sam uživa u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid. Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu. Sestra mu je objasnila da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora i dodala: “A možda je ipak hteo usrećiti vas.”

RAZGOVORI SA BOGOM (odlomak) N.D. Vols

Najuzvišenije osećanje je savršena ljubav, zar ne?

Da, mislim da je tako.

A možeš li naći bolji opis Boga?

Ne mogu.

Tvoja duša teži najuzvišenijem osećanju. Ona traži da doživi – da bude – savršena

ljubav.Ona jeste savršena ljubav – i to zna. Ali, ona želi da učini više od spoznaje.Ona želi da to bude u svom doživljaju. Naravno da stremite da budete Bog! Šta ste drugo mislili da želite?

Ne znam. Nisam siguran. Pretpostavljam da nikada nisam razmišljao o tome na taj način.

Čini se da postoji nešto neodređeno bogohulno u tome.

Nije li zanimljivo da ne nalaziš ništa bogohulno u nastojanju da budeš poput đavola, a težnja da budeš kao Bog te vređa.

Čekaj malo! Ko želi da bude sličan đavolu?

Ti. Svi vi! Vi ste čak stvorili religije koje kažu da ste rođeni u grehu – da ste grešnici po rođenju – da biste ubedili sebe u svoje sosptveno zlo. Ali, ako bih vam rekao da ste rođeni od Boga – da ste čisti Bogovi i Boginje u trenutku rađanja – čista ljubav – vi biste me odbacili. Ceo svoj život ste proveli uveravajući sebe da ste loši. Ne samo da ste vi loši već I da je ono što želite loše. Seks je loš, novac je loš, radost je loša, moć je loša, imati mnogo je loše – mnogo bilo čega. Neke od vaših religija su vas skoro uverili da je igrati loše, da je muzika loša, da je slaviti život loše. Uskoro ćete se složiti da je loše smeškati se, smejati se, da je voleti loše. Ne, ne, prijatelju moj, vi niste sigurni za mnoge stvari, ali za jednu ste sigurni: vi I većina onoga što želite je loše. Pošto ste tako procenili sebe, odlučili ste da je vaš zadatak da postanete bolji. To je u redu, što se tiče vas. U svakom slučaju krajnje odredište je isto – samo postoji delotvorniji način, kraći put, brža staza.

A to je?

Prihvatanje onoga Ko i Šta Jeste upravo sada – i ispoljavanje toga. To je Isus radio. To je put Bude, Krišne, pravac svakog Učitelja koji se pojavio na planeti. I svaki Učitelj je isto tako imao istu poruku: Šta sam ja, to ste vi. Šta ja mogu učiniti, možete i vi. Te stvari i mnoge druge i vi ćete raditi.

Ali, vi niste slušali. Umesto toga vi ste izabrali mnogo teži put: onoga ko misli da je đavo, ko zamišlja da je zlo. Vi kažete da je teško ići Hristovim putem, slediti učenja Bude, držati svetlost Krišne, biti Učitelj. Ali Ja vam kažem sledeće: mnogo je teže negirati Ko Ste, nego to prihvatiti. Vi ste dobrota i milost i saosećanje i razumevanje. Vi ste mir i radost i svetlost. Vi ste oproštaj i strpljenje, snaga i hrabrost, pomagač u nevolji, tešilac u vreme tuge, iscelitelj u vreme povrede, učitelj u vreme nedoumice. Vi ste to. I u trenucima svog života znali ste sebe kao takve. Izaberite sada da znate sebe takvim uvek.

ODLOMAK IZ KNjIGE RAZGOVORI SA BOGOM (I DEO)

EKSERI U OGRADI

Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao.

Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu.

I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana kada bude uspeo da kontroliše svoje ponašanje, da iz ograde isčupa jedan ekser.

Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaže svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde.

Otac je rekao:“Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikad neće biti ista. Kada u besu kažes neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvuci nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju.“

 LEPTIR

Jedan čovek je pronašao leptirovu čauru. Jednog dana se pojavio mali otvor na čauri. Čovek je seo i posmatrao leptira tokom narednih nekoliko sati, kako se leptir bori da provuče svoje telo kroz mali otvor na čauri. Jednog trena leptir je prestao da se probija. Izgledalo je kao da je dostigao vrhunac svojih mogućnosti i dalje nije mogao.

Čovek je odlučio da pomogne leptiru. Uzeo je makaze i odsekao vrh čaure. Leptir se sa lakoćom oslobodio čaure, ali je imao neizražajno telo sa malim krilima. Čovek je i dalje posmatrao leptira, očekivajući da raširi svoja krila. Raširena krila bi ojačala malo krhko telo leptira. Ništa se nije desilo. Leptir je proveo ostatak svog života gmižući nerazvijenim telom i malim krhkim krilima. Nikada nije poleteo.

Ono što čovek, u svojoj dobronamernosti i brzopletosti, nije razumeo je da su uska larva i borba leptira da prođe kroz mali otvor na njoj bili Božji način da se poteraju fluidi iz tela leptira u njegova krila, da bi ona bila spremna za let kada se oslobodi iz čaure.

Nekada je borba upravo ono što nam je potrebno u životu. Ako bi nam Bog dozvolio da proživimo svoj život bez ikakvih prepreka, to bi nas obogaljilo. Ne bismo bili dovoljno jaki koliko treba ili koliko bismo trebali da budemo. Ne bismo poleteli.

Molio sam Boga za snagu, a On mi dade prepreku da ojačam.

Molio sam Boga za mudrost, a on mi dade probleme da rešim.

Molio sam Boga za prosperitet, a On mi dade mozak i mišiće.

Molio sam Boga za hrabrost, a On mi dade opasnosti da savladam.

Molio sam Boga za ljubav, a On mi dade problematične ljude da im pomognem.

Molio sam Boga za uslugu, a On mi dade mogućnosti.

Nisam dobio ništa što sam hteo.

Dobio sam sve što mi je bilo potrebno.

Kada dođemo do teškoća, problema, otpora, oni će nas učiniti jačim, dovoljno jakim da svi mi možemo osloboditi najbolje iz sebe.

BOGAT ILI SIROMAŠAN?!

Jednog dana, imućni otac je poveo svoga sina da provede noć sa jako siromašnom porodicom, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novca za trošenje.

Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin odgovori:

“To je bilo jako lepo iskustvo, oče. Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri. Mi imamo jako lep bazen, ali oni imaju reku. Mi imamo sunčani krov, ali oni imaju nebo sa zvezdama i mesecom. Mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom, ali oni imaju šumu.”

Dok je dete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin priča.

Tada dete doda: „Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni!“

MALI ŽUTI CVET

Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.

Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu,sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je celo palmino drvo korisno – plod, lišće, grane i stablo. Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih je mislila da je druga biljka više vredela.Oko posetioca koji je slušao samo žalbe, zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: “Zašto se i ti ne žališ kao svi ostali?” Cvet je odgovorio:”Pa i ja sam posmatrao kokosovu palmu i zavidio joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželio sam i da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam shvatio da, da je Bog želeo da budem kokosova palma ili mango, on bi to tako i napravio. Međutim on je želeo da budem mali žuti cvet pa zato i ja želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikada postojao.“

SVAKO IMA SVOJU PRIČU

Dvadesetčetvorogodišnji mladić, gledajući kroz prozor voza, najednom vrisnu:

‘Tataaaaaa, gledaaaaajjjjj,  drveće se kreće unazaaaaad!’

Otac se najradosnije nasmejao gledajući s ljubavlju u svoga sina.

Ali, za to vreme jedan mlađi bračni par, koji je sedeo preko puta njih, pogledao je u momka od 24 godine sa tugom i sažaljenjem.

Iznenada mladić odjednom opet viknu:

‘Tataaaaa, pogledaaaajjj, oblaci lete sa namaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!’

Bračni par nije više mogao izdržati pa po dogovoru rekoše ocu tog mladića:

‘Gospodine, a zašto ne pošaljete svog sina nekom dobrom doktoru? Neko mu sigurno može pomoći.’

Otac se je nasmejao i uzvratio im:

‘I jesam. I mi se baš sada vraćamo iz bolnice. Moj sin, ovaj momak kog ovde vidite, bio je slep od samog rođenja. Ali mu je operacijom vraćen vid. On tek od ovog jutra može prvi put u životu da VIDI.’

Svaka osoba na ovoj planeti ima svoju priču. Ne sudite o drugima ako ih ne poznajete dobro!

SPLAVAR i UČITELj

Bio jednom splavar koji je prevozio ljude splavom preko reke. Jednom tako naiđe i učitelj, neki čangrizav čovek. Kad su prelazili preko široke reke i tek što su se otisnuli od obale, a učen čovek ga upita:

– Bejaše li tako, da je bilo, da si doživeo nevreme za vreme vožnje splavom?

– Ne razumem ti ja tako zamršena pitanja, reče splavar.

– Zar nisi nikada učio jezika u školi?

– Nisam, odgovori splavar.

– Tada si pola svoga života potrošio uzalud. Na to je splavar ćutao. Ali ne prođe dugo, naiđe strašno nevreme. Udariše gromovi i kiša k’o iz kabla, a splav mali poput orahove ljuske. I splavar se nagnu suputniku pa ga upita:

– Jesi li ikad učio plivati?

– Ne, reče učen čovek.

– E, učitelju onda si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo.

ŠTA SE NALAZILO U DžEREMIJEVOM JAJETU?-Ida Kempel

Kad se Džeremi rodio, telo mu je bilo deformisano, sporo je mislio i bolovao je od hronične, smrtonosne bolesti koja je polagano uništavala njegov mladi život. Usprkos tome, njegovi su roditelji pokušavali njegov život učiniti što je moguće normalnijim pa su ga upisali u Osnovnu školu Sv. Tereze.

S dvanaest godina, Džeremi je bio tek u drugom razredu jer nije uspevao ništa naučiti. Njegova učiteljica, Doris Miler, često se ljutila zbog njega. Nije bio u stanju mirno sedeti, slinio je i ispuštao čudne glasove.

Povremeno je jasno i razgovetno govorio, kao da je zrak svetlosti obasjala njegov pomračeni um. Džeremi je uglavnom uzrujavao svoju učiteljicu. Jednoga dana pozvala je njegove roditelje u školu na razgovor.

Kad su Foresterovi seli u jednu učionicu, Doris im je rekla: “ Džeremiju je mesto u specijalnom razredu. Nije pošteno prema njemu da ide u isti razred s mlađom decom koja nemaju problema s učenjem. Između njega i ostalih učenika pet je godina razlike!“

Gđa Forester je držala maramicu na ustima i tiho plakala dok je njen suprug kazao:

“ Gospođice Miler, u okolini nema takve škole. Džeremiju bi bilo veoma teško kad bismo ga ispisali iz ove škole. Znamo da mu se ovde sviđa.“

Oni su otišli, a Doris je još dugo ostala sediti u učionici, gledajući kroz prozor kako pada sneg. Kao da joj se njegova hladnoća uvlačila u dušu. Htela je razumeti Foresterove. Ipak, njihovo je dete smrtno bolesno. Ali nije pošteno ostaviti ga u razredu. Imala je osamnaestoro dece koje je trebala nečemu naučiti, a Džeremi ju je u tome ometao. Šta više, nikada neće naučiti čitati i pisati. Zašto i dalje gubiti vreme pokušavajući to?
Razmislivši malo o tome, osetila je grižnju savest.
“ O Bože“, kazala je naglas, “ ja se žalim, a moji su problemi beznačajni u odnosu na probleme ove jadne porodice! Molim te, pomozi mi da imam više strpljenja s Džeremijem.“
Od toga dana pokušavala je ne obazirati se na zvukove koje je proizvodio Džeremi i na njegovo bezizražajno buljenje. A onda je jednoga dana, vukući nogu, on prišao njenom stolu.
“ Volim vas, gospođice Miler“, rekao je, dovoljno glasno da ga čuje ceo razred. Dok su se deca smejala, Doris je pocrvenela. Promumljala je:“ Le…lepo od tebe, Džeremi. Molim te, idi sad na svoje mesto.“
Došlo je proleće i deca su s uzbuđenjem govorila o predstojećem Uskrsu. Doris im je ispričala priču o Isusu i da bi naglasila kako proleće znači početak novog života, svakom je detetu dala veliko plastično jaje. “ Dakle,“ rekla im je, “ neka svako ponese jaje kući i sutra ga donese ispunjeno nečim što simbolizuje novi život. Jasno vam je?“

“ Jeste, gospođice Miler!“ povikala su deca oduševljeno – sva osim Džeremija. On je samo pažljivo slušao; njegove oči gledale su u njeno lice. Čak nije ispuštao ni uobičajene zvukove.
Je li shvatio ono što je pričala o Isusu i uskrsnuću? Je li shvatio šta moraju učiniti?
Možda bi bilo dobro da nazove njegove roditelje i objasni im o čemu se radi.
Te večeri, začepio joj se odvod u kuhinji. Nazvala je domara i jedan sat čekala dok se nije pojavio i odčepio ga. Nakon toga, morala je otići u prodavnicu, ispeglati bluzu i spremiti test za drugi dan. Jednostavno je zaboravila nazvati Džeremijeve roditelje.
Drugo jutro, devetnaestero dece došlo je u školu, smejući se i razgovarajući dok su stavljali jaja u veliku pletenu korpu na stolu gospođice Miler. Kad se završio čas matematike, došlo je vreme da se jaja otvore.
U prvom je jajetu Doris pronašla cvet,

“ O, da, cvet je zaista simbol novoga života“, rekla je. “ Kad biljka proviri iz zemlje, znamo da je došlo proleće.“

Malena devojčica u prvoj klupi, mahnula je rukom. “ To je moje jaje, gospođice Miler“, pohvalila se.
U drugom se jajetu nalazio plastični leptir koji je izgledao kao pravi.

Doris ga je uzela. “ Svi znamo da se gusenica izmeni i pretvori u prekrasnog leptira. Da, i to je novi život.“ Mala Džudi se ponosno nasmejala i rekla, “Gospođice Miler, to je moje!“

U sledećem je Doris našla kamen obrastao mahovinom. Objasnila im je da je mahovina takođe simbol novog života.

Bili se javio iz poslednje klupe. “Tata mi je pomogao!“ zadovoljno je izjavio.
Onda je Doris otvorila četvrto jaje. Zastao joj je dah. Jaje je bilo prazno! To je sigurno Džeremijevo, pomislila je. Naravno, nije shvatio što treba učiniti. Da se bar setila nazvati njegove roditelje. Nije ga htela uznemiriti pa je jaje polako odložila na stranu i krenula uzeti drugo.
Odjednom se javio Džeremi. “ Gospođice Miler, nećete ništa reći o mom jajetu?“
Doris je, uzbuđeno, odgovorila: “ Ali Džeremi, tvoje jaje je prazno!“ Pogledao ju je u oči i blagim glasom rekao:

“ Da, ali i Isusov grob je bio prazan!“

Vreme je stalo. Kad je došla sebi, Doris ga je zapitala: “ Znaš li zašto je bio prazan?“
“ Da, znam!“ objasnio je Džeremi. “ Isusa su ubili i stavili u njega. Onda je došao njegov otac i izvadio ga iz groba!“
Zazvonilo je zvono za kraj časa. Dok su deca uzbuđeno trčala u školsko dvorište, Doris je plakala. Njena se hladnoća potpuno rasplanula.

Tri meseca kasnije, Džeremi je umro. Oni koji su došli na sahranu bili su iznenađeni kad su na njegovom grobu videli devetnaest jaja, sva prazna.

ŠTA JE POTREBNO DA SE OTVORE OGROMNA VRATA?

Odluči neki car, zbog nekakvog važnog položaja na dvoru, testirati svoje dvorjane. Okruže ga moćni i mudri ljudi i car im reče:

– Imam nedoumicu i zanima me ko mi od vas može pomoći da je rešim. Potom ih odvede do ogromnih vrata i reče im:

– Ovo su najveća i najteža vrata u mom carstvu, objasni car. Može li ih neko od vas otvoriti?

Najveći deo prisutnih odmah poče odmahivati glavom u neverici. Manji deo koje su dvorjani smatrali mudracima, počeše zagledati vrata izbliza, dodirivati ih i premišljati, ali na kraju svi priznaše da ih ne umeju otvoriti.

Međutim, iz mase iskorači jedan dvorjanin, priđe vratima, poče ih zagledati, opipavati i gurati. Odjednom, povuče ih snažnim trzajem i vrata se otvoriše! Vrata su bila već odškrinuta, ali nisu bila zaključana. Za otvaranje već odškrinutih vrata bilo je potrebno samo samopouzdanje da se to uradi u prisustvu samog cara.

Car objavi: ti ćeš dobiti položaj na dvoru. Nisi se oslonio samo na ono što vidiš. Usudio si se pokušati ono što se u početku činilo nemogućim.

Tako je i u našim životima: mnoga su vrata već odškrinuta, ali se mi pribojavamo da ih do kraja otvorimo.

 

IGRA OSEĆANjA

Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je DOSADA zevnula treći put, LUDOST je uvek tako luda, predložila:

`Hajde da se igramo skrivalice! Ko se najbolje sakrije,pobednik je medju osećanjima.`

INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je ne mogavši prećutati upitala:`Skrivalice, kakva je to igra?`

-`To je jedna igra, započela je objašnjavajući LUDOST, u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim brojanje, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik`.

ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUŠEVLJENJE. SREĆA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikada ništa nije interesovalo. Ali, nisu se svi hteli igrati. ISTINA je bila protiv skrivanja, a zašto bi se skrivala, ionako uvek na kraju, svi propadnu. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije taj koji se setio i predložio igru.OPREZ nije hteo da reskira.

‘Jedan…dva…tri….’, počela je brojati LUDOST.

Prva se sakrila LENJOST, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST se nikako nije mogla odlučiti gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za nekog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. DIVOTA je našla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla skrovište,ali samo za sebe! LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je LUDOST izbrojavala 999.999, LJUBAV još nije pronašla skrovište, jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

‘Milion’! – povikala je LUDOST i započela potragu.

Prvo je pronašla LENJOST, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako raspravlja o teologiji sa Bogom, a STRAST i POŽUDA su iskočile iz kratera od straha.  Slučajno su se tu našle i ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skloništa koje se pokazalo da je pčelinja košnica. Od tolikog traženja LUDOST je ožednela, i tako je u kristalnom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM je bilo još lakše, jer ona se nije mogla odlučiti za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu. Tako je LUDOST, malo-pomalo, pronašla gotovo sve. TALENT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgubljenoj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.

Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine, i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti, počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se čuo bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je LJUBAVI oči, LUDOST nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali LJUBAV je postala slepa. Plakala je LUDOST i molila LJUBAV da joj oprosti. Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i da joj pomaže. Tako je LJUBAV ostala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a LUDOST, je prati gde god ide.